Sa Win na Mac OS

January 30, 2012 § 4 Comments

Sinoć sam čačkao komp i rekoh ajde da vidim da li mi je neko odgovorio na komentar u tekstu Ivana Minića “Zašto koristimo Apple proizvode…“. Bio sam neprijatno iznenađen kada sam video da moj komentar nedostaje. To je ok. Ispravka – ipak postoje 😉

U principu, slažem se sa svime što je navedeno u tekstu. Sem…

Za početak da vas upoznam sa mojim Mac-om:

1. Zamerka na kvalitet izrade. Često umem da otvorim po nekoliko tabova u Chrome-u i gledam youTube, youj…; takođe često koristim Skajp i nekad vodim duže razgovore. Tokom ovih radnji, kompjuter počinje da se zagreva. Nakon tri meseca, primetio sam neravnine sa donje strane lap topa. Nakon 6 meseci, evo kako lap top izlgeda:

Image

2. Ekran. Poredeći sa drugim lap top-ovima koje sam koristio, ovaj zaista ne škripi kada ga uzmem u ruke, ekran nije raskliman ni posle 1000 otvaranja i zatvaranja, i stvarno je lep osećaj dok kucam. Međutim, relativno skoro sam uočio naprslinu:

(donji desni ugao)

Koliko se sećam, nijednom nisam zakačio vrata dok sam šetao s lap topom po kući, nijednom nisam naglo spustio torbu u kojoj ga nosim, ama nijedne situacije se ne sećam da sam na bilo koji način mogao ovo da napravim. Prethodni lap top, tačnije moj prvi, tadašnji IBM Think Pad, svakakve stresove je preživljavao – sve ovo gore što sam pomenuo, njemu se desilo, još mi je i ispadao. Nije bilo spoljašnjih oštećenja.

3. Softver. Od kako sam prešao na “Lion”, pregrevanja su nestala (možda tripujem) i čini mi se da radi brže. Međutim, čini mi se i da mi se zakucava češće, pogotovu ako ga nekoliko dana držim na režimu “zatvorim lap top/otvorim lap top”. Prostije rečeno – na stendbaju.

Posebno veliki problem imam kada držim otvoreno nekoliko fajlova iz Word-a – potrebno mu je ozbiljno vreme da se “podigne”, u smislu da kada poželim da dopišem nešto, nekada moram da čekam i više od minut da se pokrene. Rešenje je svakako da restartujem sistem, i uvek radi normalno nakon toga.

4. Ne mogu da namestim alernativno at (@). Vidite da pišem latinicom. Kada hoću da se ulogujem negde, moram da promenim tastaturu na EN da bih upisao “at”, pa posle da vratim na SR. Nije posao, znam, ali smara. Negde sam “kao” pronašao da može da se napravi kombinacija tastera, i probao sam, ali mi nije uspelo. Navikao sam na desno altBr + B. Jbg.

To je u principu to. Da ne bude da samo kudim, dodaću da je i meni gotivan “touchpad”, pozadinsko osvetljenje nemam, ali bih voleo, i jabučica na spoljnoj strani ekrana je kul. Kada radi normalno, onda “šuri” što bi rekao moj ortak. Kada trokira, onda zaEbe i WIN.

Toliko.

O vulgarnosti

January 29, 2012 § Leave a comment

Ljudi koji me dobro poznaju, čak i oni koji su u usputnom “gde si/moramo da se vidimo/99% te zovem” fazonu, znaju da nisam vulgaran. Da se vulgarnosti gnušam. Posebno one vulgarnosti koja je naša svakodnevnica: u kolima, na poslu, u autobusu. Pre neki dan sam se video sa ortakom koji je za nekog tamo lika rekao da je pederčina. Na sred ulice! U tom trenutku je prolazila starija gospođa sa malim detetom.

“Čemu potreba za takvim rečnikom, i to uvek kada se nađemo ovde na Krstu?”, upitao sam ga srameći se kao da je mene usred izliva “emocije” uhvatio stran pogled.
“Ne treba sputavati svoje nagone. Ako ti činiš, pre ili kasnije ćeš pući!”, bio je njegov kratak odgovor.

Ipak, daleko od toga da nemam potrebu za istom. Odlučio sam da ovo bude moj kanal. Kontradiktorno je, znam. Svejedno šalje ružnu poruku. Ovaj blog je nadgradnja jednog sazrevanja. Kapiram da će u nekom trenutku i te ružne reči nestati. Do tada…

U toku jučerašnjeg dana sam dobio gomilu poruka, odnosno komentara na post Jutarnji sneg j… Odlučio sam da nijednu ne objavim. Mogao sam da iskuliram, da se pravim blesav, nastavim da teram cirkus. Međutim, odlučio sam nešto drugo. Daću objašnjenje:

1. Svi oni koji su me napali kako “besomučno vređam jednu takvu profesiju”, odgovaram: Nosite se u radikalnu stranku! Ja nisam napao sve vozače, već konkretna tri čoveka. Ako se pronalazite među njima, ponovo se nosite!

2. Svima onima koji su mi dali podršku – znam da ova naša svakodnevnica nije sjajna, ali manite se priča kako je vozač stao da kupi cigare, naglo ukočio, stao na žuto, propustio pešaka. Ako kasnite na posao – SPREMITE se ranije! Ako ste se posvađali sa ženom/mužem/decom/devojkom/dečkom/ostalim činiocima “porodice” – raspravite to sa njima, a na ulicu iznesite OSMEH.

Svestan sam da onim što sam napisao vređam pojedine ljude koji se bave profesijom vozača autobusa. Možda i one koji se poput mene gnušaju psovki. Shvatite ovo kao nečiji filter, kao reakciju na datu situaciju.

Možda odrastem. Možda ne.

Peace!

Decision time

January 29, 2012 § Leave a comment

Image

copyright © 2012 gapingvoid art

“Decision, in my opinion, is the key word that people miss. We need to make the process of making decision and implementing it part of daily routine so we are ready when the big day comes.”

Adriano Galeno

Jutarnji sneg j…

January 28, 2012 § 1 Comment

Jutarnji sneg je doneo snežne emocije – poželeo sam da ne izlazim ispod ćebeta. Ipak, u 6:00 sam bio pod tušem i pario pluća i hladno kupatilo. Odustao sam od čišćenja snega. Previše vremena.

U poslednjih 5, 6 godina koliko aktivno vozim, samo jednom sam izašao na stanicu, i to se neslavno završilo. Čekao sam tada tek uvedenu liniju 25p, šta više, tri su prošle u pravcu Kumodraža selo, ali u povratku nijedna nije stala na mojoj stanici. Psovao sam vozaču majku i ženu i decu, i autobus nesrećni, poželeo mu najgore sve što mi je palo na pamet. Jedan jedini dan autobusom, i takav maler. Bilo mi je krivo što im bar tablice nisam zapisao da ih prijavim. Ako ovo kojim slučajem čitate, baš vas trojica vozača 25p koji ste tog dana iskulirali stanice, što čisto sumnjam jer ste ograničeni majmuni, nosite se u pičku lepu materinu. Eto, toliko me boli tih sat vremena koje sam proveo na stanici.

Sada sam ponovo na istom mestu, polumokrih stopala i jake želje da što pre naiđe čudesni kombić, novotarija koja izgleda uspešno funkcioniše već par godina. Nekada je “33” išao do Studenjaka, a sada tu funkciju obavlja čudesni kombić. Za cenu od 120 dinara, meni vozaču se itekako isplati ako tu cenu poredim sa mojim šlajfovanjem/napred-nazad po snegu da bih izašao, 100tinak metara uzbrdo u prvoj, pronalazak parkinga na Banjici i presedanje na trolu sa kartom koja košta 50 ili 60 dinara (120 kod vozača).

Pronašao sam način da unesem malo sunca u ovo jutro. Čisteći komp od gluposti koje sam manično skupljao poslednjih nekoliko godina, naleteo sam na vrhunsko ostvarenje Mićka – Nacionalni park Srbija. Posebno stanište kakvog nema na svetu. Dobar trip.

Povratak kući je bio zanimljiv. U autobus je ušla devojka karakterističnog izgleda za te godine – oblo lice lepih crta, šiške do očiju, tamno plava senka, blagosjajna perjana jakna i poluskraćeni izgled. Skinula je kapu i zakoračila u mom pravcu. Prišla je, polako uhvatila šipku, prateći ruke pogledom. Okrenula je glavu ka sredini autobusa i tada sam osetio – isparenje kombinacije piva, mlevenog mesa i luka. Prava beogradska studentkinja.

Oduvek sam se pitao šta umišljaju ljudi koji u prepunom autobusu sede na početku reda, zauzimajući prvo slobodno mesto, kao da žele da stave do znanja da ne može da se prođe dalje. Kao da žele da stave do znanja da ne smete da remetite njihov “dva mesta samo za mene jednu” Zen. Svi imaju isti izgled – namršteni su, bezvoljni, prekrštenih ruku, i spremnih odgovora čak i na vaše misli. Žena koje me je insipirasala da ovo napišem, na moje misli je odgovorila da se nosim. Tehnički, ja sam je poslušao jer je sledeća bila moja stanica.

Na tebi je Seth Godin.

Kišni dan

January 25, 2012 § Leave a comment

Probudio me je doboš suza po prozoru. Nebo se ražalilo na smrad koji je isparavao sa BG ulica. Kapiram da neću izaći sa osmehom iz autobusa.

Parkiram auto ispred pešačkog, odmah preko puta stanice. Jedan bus mi je pobegao. Ne potresam se mnogo, jer znam da uskoro dolazi sledeći. Međutim… Već je 10 minuta kako nijedan ne prolazi. Ljudi oko mene nervozno prave iskorak ka ulici, izvijaju vratove, gube poglede u daljini. U suprotnom pravcu prolaze dva prazna tridesetkeca.

13 minuta kasnije (nervozno sam pratio svaki minut, postajalo je hladno), dolazi krcat autobus. Nisam ni pomislio da uđem. Do sada je bilo pravilo da nakon minut, dva naiđe još jedan, obično polu pun. Smejao sam se zadovoljno… koje su budale svi ti koji se guraju po ulaznim vratima. Međutim…

Sledećih 10 minuta nijedan nije nailazio. Kroz glavu mi prolete misao o ona dva busa iz suprotnog smera. Nadao sam se da neću morati da ih čekam. Na semaforu kod Beomedicine ugledah novi. Ponovo je bio krcat i ovoga puta razmatram taksi kao opciju.

Dan ranije sam se pitao da li da ponudim kolegi da mu iskucam legitimaciju na odlasku s posla, jer je žurio negde. A onda, kao da mi je nešto šapnulo “a šta ako sutra budeš kasnio”.

Trip je bio realan. I dalje stojim, i dalje nebo plače, i dalje dolaze krcati autobusi. Bilo je 10 do 8. Igram se kalkulacija isplativosti – da li ići taksijem ili kolima, koliko bi me izašao taksi, da li za iste pare mogu negde auto da parkiram, da li bi Beograd bio bolje mesto da nema jutarnjih pripitih matoraca koji imaju potrebu da bazde u autobusu?

Iz petog pokušaja uspevam da uđem u harmoniku. Nebo je htelo da da do znanja da treba da bude tužno. U tom komešanju ljudskih isparavanja pronalazi svoj način da to saopšti. Drugarica piše na fejsu kako se nada da će barem novi BUS plus sistem da bude vodootporan, kad već autobus nije. Ja zamišljam kako sa osmehom na licu kontroli karata izgovaram: “ODJEBI!”.

Image

Godina u znaku…

January 23, 2012 § Leave a comment

Kada sam otvorio oči, sunce je već blještalo kroz venecijanere. Zamućen vid. Razaznajem objekte po sobi i pružam ruku da dohvatim naočare. Napipavam i lap top ispod njih. Glava mi puca, a mrzi me da stavim vodu za kafu.

Tražim ljude po fejsu da im čestitam Novu. Da im poželim godinu punu lepih iznenađenja. Istovremeno razmišljam da li da izbrišem neke igrice iz telefona. “Predugo si ih igrao da bi sada pritisnuo taj x. Duže od godinu dana…” Bolesno. Nisam verovao da će me neke igrice držati toliko. “Prave ih da kod ljudi izazovu zavisnost”, reče mi jednom komšinica. U search bar-u ukucavam Ilija Studen.

“Hm, nema mu sličice… da li je moguće?”, trljam oči tripujući bolji vid. “Ček, pa ima onaj blog, tu ću ga naći”, međutim adresa nije radila. “Da li je moguće da je nestao sa virtuelnog lica zemlje?”, pomislih dok sam ukucavao njegovo ime u Google-u. I negde među top rezultatima izađe i Varagićev blog. Znao sam za njegov intervju na sajtu Infostuda, kao i za program koji je napravio. Ne i za planetarnu popularnost koju je isti izazvao kod IT sveta… Otvaram video

Ležim tako pola sata, ne pomeram se i gledam. Klima radi, gorim pod ćebetom, ali nemam reakcije. Nemo slušam video i ne verujem. Opčinjem brojkama, opčinjen uspehom. Jednostavnošću. Razočaran životom i životnim izborima. Preplavljen osećajem nade i idejom da mogu nešto da uradim, nešto bitno, zaEbano kao Ilija. Trip je jedino što ne znam da programiram. Trip je i što mislim da nikada neću ni znati. Trip je i što uopšte o tome razmišljam.

Priča o obećanjima, a ja klimam glavom u sebi. Obećao sam da pišem neke tekstove društvu sa Kluba Putnika Srbije. “Da, to je prva stvar koju ću uraditi. Čekaj samo da odgledam predavanje do kraja…”, pričam sam sa sobom.

Danas (pon 23.), “šalje” mi Seth neki mejl o formiranju cena kod softvera. “The pricing formula“. Ispoštujem ga i pročitah do kraja pre nego što mejl završi u “Success” kartici sa strane. Podseti me mejl na ovaj video koji sam gledao početkom godine. Nema osobe kojoj sa oduševljenjem nisam prepričao. Kao da sam ga ja pravio. Takav mi je bio osećaj. Takav mi je trip.

Biće ovo dobra godina.

Bez posebnog imena

January 22, 2012 § Leave a comment

Budva. Leto, 2003. Čuvene plaže Mogren 1, Mogren 2. Ričardova glava.

U daljini vidimo grupu ljudi koja skače sa stena visokih 7 i 18 metara. Društvo se priseća skokova iz 2002. Odlučujem da budem deo priče i sa još troje krećemo put stena.

Kamenje je bilo sve oštrije. Niko od nas nije poneo papuče. Skapirali smo da bi najbolje bilo da idemo bosi. Sada kada smo već na više od pola puta, nije imalo smisla vraćati se nazad. Dolazimo konačno do stena.

Gledajući iz daljine na te stene, pomisao o skoku u vodu nije delovalo strašna. Pogled na vodu sa visine od 7 metara, za mene je bila užasavajuća. Nisam mogao dalje. Jedan ortak je odustao, i vratio se nazad. Drugi je bio na dobrom putu da uradi isto. Zakoračio je ka meni, pogledao me i izgovorio: “A u pičku materinu!” I trkom nestao ispod stene. Deca su počela da skaču oko mene. Nisam bio u stanju da savladam strah.

Onda sam na vrhu one od 18 metara ugledao jednog dečka, sadašnjeg fudbalera Partizana. Na par metara ispod njega je stajala uklesana ploča posvećena nekom nastradalom čoveku. “Od ajkule”, pričali su mnogi. Scena koju nikada neću moći da izbrišem iz glave je trenutak kada se prekrstio i ravno skočio prema vodi. Mlatio je rukama i nogama, dok je telo ubrzavalo. Svega sekundu, dve pada.

Na meni su bila dva izbora – ili ću se vratiti putem kojim sam došao, rizikujući da se iskasapim još više, ili ću skočiti i otplivati do obale. Uradio sam ono što i nebrojeno puta do tada. Zažmurio sam i počeo da brojim. Jedan, dva, tri… skočio sam u vodu. Tih nekoliko trenutaka do dodira sa plavim ambisom, delovali su kao večnost. Srce je tuklo kao one jedne godine kada je Partizan u rukometu uspeo da stigne 7 golova razlike i na kraju pobedi (ako se dobro sećam).

Sada je januar 2012. Sedim u svojoj sobi, gledam kroz prozor na oblačan dan, čitam Ivana Minića. Danima unazad razmišljam o potezima koje sam povlačio u životu. “Linija manjeg otpora” po kojoj sam hodao. “Uradite ono što je potrebno, ne ono što najmanje boli” je tekst koje me je podsetio na tu Budvu 2003. Vratio sećanje na mnoge druge stvari, došao kao rezultat na neka moja razmišljanja.

Nekako osećam da će ova 2012. biti dobra godina.

Where Am I?

You are currently viewing the archives for January, 2012 at Visionary.