Kišni dan

Probudio me je doboš suza po prozoru. Nebo se ražalilo na smrad koji je isparavao sa BG ulica. Kapiram da neću izaći sa osmehom iz autobusa.

Parkiram auto ispred pešačkog, odmah preko puta stanice. Jedan bus mi je pobegao. Ne potresam se mnogo, jer znam da uskoro dolazi sledeći. Međutim… Već je 10 minuta kako nijedan ne prolazi. Ljudi oko mene nervozno prave iskorak ka ulici, izvijaju vratove, gube poglede u daljini. U suprotnom pravcu prolaze dva prazna tridesetkeca.

13 minuta kasnije (nervozno sam pratio svaki minut, postajalo je hladno), dolazi krcat autobus. Nisam ni pomislio da uđem. Do sada je bilo pravilo da nakon minut, dva naiđe još jedan, obično polu pun. Smejao sam se zadovoljno… koje su budale svi ti koji se guraju po ulaznim vratima. Međutim…

Sledećih 10 minuta nijedan nije nailazio. Kroz glavu mi prolete misao o ona dva busa iz suprotnog smera. Nadao sam se da neću morati da ih čekam. Na semaforu kod Beomedicine ugledah novi. Ponovo je bio krcat i ovoga puta razmatram taksi kao opciju.

Dan ranije sam se pitao da li da ponudim kolegi da mu iskucam legitimaciju na odlasku s posla, jer je žurio negde. A onda, kao da mi je nešto šapnulo “a šta ako sutra budeš kasnio”.

Trip je bio realan. I dalje stojim, i dalje nebo plače, i dalje dolaze krcati autobusi. Bilo je 10 do 8. Igram se kalkulacija isplativosti – da li ići taksijem ili kolima, koliko bi me izašao taksi, da li za iste pare mogu negde auto da parkiram, da li bi Beograd bio bolje mesto da nema jutarnjih pripitih matoraca koji imaju potrebu da bazde u autobusu?

Iz petog pokušaja uspevam da uđem u harmoniku. Nebo je htelo da da do znanja da treba da bude tužno. U tom komešanju ljudskih isparavanja pronalazi svoj način da to saopšti. Drugarica piše na fejsu kako se nada da će barem novi BUS plus sistem da bude vodootporan, kad već autobus nije. Ja zamišljam kako sa osmehom na licu kontroli karata izgovaram: “ODJEBI!”.