#onokad

Indikator rada laptopa (ehm, hoću reći diodica), sekao mi je oči kao laser onoj ribi u Poslednjoj ekskurziji 5 (Final destination 5). Bio je mrkli mrak, možda negde oko 4 ujutru, a ja sam već bio spreman da ustanem, samo su oči trebale da se priviknu na svetlost.

Drndao sam kompjuter u stilu Radovana Jelašića (svojevremeno izjavio kako ustaje rano da bi se ranije informisao o svemu što ga čeka i usput odradio stvari u vezi posla, pročitao mejlove i sl.). Pregledao Blogger, WP, FB, Twitter, Klub putnika Srbije i još po koje zajebancije.
#onokad uradiš gomilu stvari na internetu, a nijedna nije čitanje novina.

Bilo je skoro 7 i trebao sam da krenem sa spremanjem. Sanjao sam noć pre kako me je draga osoba iznenađivala u dva navrata, na dva datuma koji su bili relativno važni za mene – polaganje završnog Master rada i odlazak na razgovor za posao. Na stolu me je čekalo iznenađenje. Jedan ravan tanjir i duboki koji je stajao preko ovog prvog. Otvorio sam i istog trenutka zaboravio na sve ružne stvari koje su mi okupirale misli.
#onokad mrziš ceo svet, a ona ti pokaže koliko te voli

Advertisements